U daljini vidim selo, od kamena što se stvori, vidim svoju kuću skromnu, što je zvasmo: Naši dvori...
Datum objave: 14.12.2021 Broj čitanja: 4035
Vidim dicu na proplanku, dok čuvaju stada, skupa, tada nije bilo svađa, nit podjela, niti grupa, kažu stihovi pjesnikinje Katarine Zovko Ištuk.
Kada diple zasviraju
i kad ganga složno krene,
zapivat bi i ja tila,
bude mi se uspomene.
Tad se vrate sritni dani,
u nizu se slike roje,
dok sam bila sritno dite,
mladosti se sitim svoje.
U daljini vidim selo,
od kamena što se stvori,
vidim svoju kuću skromnu,
što je zvasmo: Naši dvori.
Vidim dicu na proplanku,
dok čuvaju stada, skupa,
tada nije bilo svađa,
nit podjela, niti grupa.
Siromašni svi smo bili,
al vesela i dobra dica,
osmih nije silazia,
sa mrljavih naših lica.
Vidim ćaću , cipa drva,
u blizini majka stara,
u rukama pune kante,
nosi vodu iz bunara.
Prid očima sve se niže,
dok mi starost moja stiže,
svaka slika dušu hrani,
tako teku moji dani.
KATARINA ZOVKO IŠTUK/Hercegovina.in
