Katarina Alpeza - Lipi moji

Piše: Katarina Alpeza

Ne znam, možda bi did Vlado i oprostio, ali njegov brat Vincel sigurno ne bi. Svi smo već upoznati činjenicom da su None i Mađo postali glavni među zadarskim studentima, ali nitko nije upoznat činjenicom da su did i Vincel glavni kod jedne profesorice. S njima dvojicom, pokoj im duši, oko Nove godine imala sam jedan dug intervju. Znam da za to jako malo ljudi zna, ali to je bilo za fakultet. Sa svakim sam odvojeno razgovarala i pisala odgovore. Iako je intervju bio namijenjen samo za dida, svi znamo da je Vincel bio jako ponosan na svoju unučad, ali i didovu pa je bio sritan što će mi tako pomoć. Imali su trnovit put, ali did kaže da je bez obzira na sve bio uvik sritan. Zanimljivo je da su na jedno pitanje dali identičan odgovor. Obojica su rekla da im nije važno hoće li živit dugo, ali im je važno da budu zdravi i da mogu vladat samim sobom. Profesorica je posebno istakla didovu rečenicu na pitanje o smrti: Smrt je normalna - što i pripada staru čoviku. A Vincel je samo nadoda: Još da moremo gangu slušat, to naj volimo. E, da je vidio sprovod, Juru, Damira i gangu. Pa bili ste hit dana na Radio Grudama, na fejsu, na internetu, a pokoj vašim dušama poželio je i Mate Bulić. Vidiš ti naših didova, probili se pravo. Kako ste živili skupa, skupa ste i otišli. Baš u vašem stilu. Naš did je odma mora za Vincelom, baš je otišao polako, s mirisima jutra. Ali znam ja zašto, znam da više nije mogao čekat, požurio je Vincelu i sad pokušavaju nekim gangaškim duetom zadivit sv. Petra da ih pusti „tamo gori“. Zaista ne znam gangali se inače u raju, ali znam da sad je sigurno. Znam da vam se veseli gori cila ekipa, i Drina i Ćuće, a evo kažu Franka i Milena da su i ona njihova dvojica. Ali samo želimo reć da vas ni mi nećemo zaboravit. Iva i ja ćemo se uvik sićat naših druženja i odlazaka s vama na sve moguće i nemoguće smotre. Od Kočerina, Dužica i Knešpolja, naše kave u Venecije i nizanja duvana. Nikad ne bi mogla zaboravit neke didove odlaske u Njemačku, a tek vrećice meda bombona, meni najdražeg Montea i džepove uvijek pune bombona i oraha kojima bi nas unučad uvijek privlačio u svoje krilo. O njemu je Jure već dosta reka: „Skroman čovjek, radišan, bez velike priče, ali od velikih djela. Nije bio nametljiv, nikada se nije isticao, a uvijek bio susretljiv, nasmijan i od šale. Umjeren i odmjeren čovjek u svemu. Bio je vrhunski gangaš…“ Na didov i Vincelov intervju i na njihovu ikavicu, profesorica je samo dala peticu i napisala mail: Katarina, stvarno imaš posebnog dida. Znam da stvar nije bila u mom pisanju, nego u njihovom životu. Drugi dan mi je rekla da je oduševljena njima dvojicom i da od mene očekuje knjigu o njihovom životu, kad „njihova Kaja“ bude stvarno profesorice i bude imala vrimena sve to zapisati. Nažalost, moram razočarat profesoricu jer su njih dvojica otišli, zajedno, i nekako, svima nama prebrzo bez obzira na njihove godine. Ne brinite, čuvat ćemo vam vinograd, duvan i gangu…Porosila je i kiša. Da ste živi sigurno bi rekli da je to dobro za ovo i za ono. Ali ova kiša je bila samo podsjetnik da ste stigli gore i da je malo i nebo zaplakalo. Ovih dana vas vidimo i tražimo u svemu, a posebno Tinin Filip i Mađina Marta, valjda i oni osjete. Ma baba Anica i Mara su stvarno bile prave sretnice s vama tako posebnima. E, da, did mi je reka da nema posebnih želja osim da mu svi dobro i blagoslovljeno živimo. Također je naglasio da se veselio mirovini i povratku na Ledinac ženi i dici. A Vincel je tio i didovu i svoju unučad okupit na neku kavu, to mi je odavno govorio, pa eto valjda ćemo se nekad skupit bez obzira što ih više nema. I još nešto Vincele, nadam se da te nećemo razočarat i da ćemo završit fakultete kako si i tio i bit ti na ponos. Pokazali ste da ste ljudi s velikim i zlatnim slovima i uvik ćete ostat dio naše osobnosti i na ponos, a nadam se i mlađima od nas. Pokazali ste da se od malenih stvari grade one velike i velika vam HVALA na tome!

„Ja umirem zbogom selo moje, odavno me crna zemlja zove.“