Gabriela Čuljak: Je li nas ponos koči ili nas pokreće?

Piše: Gabriela Čuljak/Grude.com

Kažu da je Hercegovac tvrdoglav, ponosan, ne da na sebe. Kažu i da će prije propasti nego priznat da je pogriješio. I sad ja pitam – je li nas taj naš famozni ponos spasio ili usporio?
U Grudama, ako nekog pitaš za pomoć, češće ćeš dobiti savjet nego ruku. Ali ako taj isti vidi da ti stvarno gori pod nogama, doći će i bez da ga zoveš. Tako mi funkcioniramo – ne volimo pokazivati slabost, ali nismo ni hladni. Samo se kod nas sve mora s vrha, iz inata i sa stilom.
Ponos nam je napravio dijasporu od Švicarske do Sydneya. Tamo gdje drugi idu s planom, mi idemo s prkosom – „neće meni nitko govorit da se ne može“. I gle čuda, uspijemo. Naši ljudi dižu firme, grade kuće ko vile, školuju djecu da ne budu nikome dužni. Ali taj isti ponos, kad se vrate kući, ne dopušta im da kažu da im išta fali. „Ma super je sve“, kaže, iako mu fali običnog, neobaveznog razgovora.

U selima oko Gruda sve se zna, ali se ništa ne priznaje. Svi znaju čiji sin kasni s kreditom, čija se kćer zaljubila u nekog „s druge strane“, ali nitko neće prvi reći: „Ajde, pomoći ćemo.“ Jer onda si, ne daj Bože, slab, ili još gore – ovisan o nekome.

A možda bi nam malo manje ponosa otvorilo malo više vrata. Možda bi manje krivili jedni druge, a više pitali: „Što možemo zajedno?“ Možda bi, kad bi manje stajali ukopani u svoje stavove, vidjeli da je promjena samo druga riječ za napredak.

Nije problem imati ponos. Problem je kad ti ponos postane prepreka – prema susjedu, prijatelju, pa i vlastitoj djeci. Kad ne znaš reći: „Oprosti“ ili „Pomozimo jedni drugima.“
Zato ti sad govorim, dragi prijatelju: nije slabost kad se spustiš na zemlju. Snaga je kad znaš kad treba stati, kad treba pomoći, i kad treba reći – možemo bolje.

A znamo da možemo. Ponosno.