Nego, znate kako je počelo. Žena me nasekirala, digla halabuku oko korone, školu odgodilo, kupili 200 kila brašna, komšinica mislila da pekaru otvaramo.
I ajde nije ti ga dugo od tad prošlo. Eto korone i u Hercegovinu. Jedno popodne dreka u kući ko 98' kad je Vlaović zavalio oni go' Njemcima i završilo 3:0, ćaća puca iz puške, pogodio antenu na kući pa mora novu kupovat. - Došla je, doošla je - dere se žena. Dica stala uz nju ko da kupuju autobusne karte, ona zacrvenila, podadula u licu. Ja u panici mislio da je punica došla, a znam da smo joj zabranili dolazit. Kad ko je, šta je, došla ta korona. Donilo je, pritralo je, jauče, pa jamila dicu za kosu, krivi se ko vodenik. Ne da se je slušat od muke. Cili komšiluk uključila na razglas ko da drže sjednicu Predsjedništva HDZ-a, razopućuju ko je, šta je, s kim je i kako. U sat vrimena kolko sam je sluša skužio sam da je čovik prošle nedilje bio na 17 misa, ulio gorivo na 44 pumpe, uša u 72 mesare i zarazio 7 iljada ljudi ko s nokta.
Ajde, vidim ja nema jadu kraja. Odem u matere. Mater taman ispekla uštipke, sir, pršut, crno vino. Sluša Radio Mir Međugorje. Pričam ja njoj o toj koroni, ona svrće temu, govori: - Sine, uvik je se mrilo, nije to izmislilo od ove godine. Uskrs je blizu, nemoj mi ženinu negativnost u kuću - kaza mi.
Tako dok sam ja od matere do žene kući već je bilo zaraženo 14 iljada, od toga skoro sve dokturi. Žena mi s vrata galami: "Meći ga." Računam poludila je sto posto, nema više tu pomoći, dica u kući, ja umoran, nikakav, kad ona s toplomjerom. Ja gotov, tlakovi se sastali, panika me jamila. Ona kad je vidila kako sam crven, zove komšiju jednog, drugog. - Pokupio je je gori u onoj firmi, prinili mu šoferi. A ja oni toplomjer kroz prozor, slaja i njoj i komšijama i virusin i odem leć. U neka doba gurka me, izvinjava se, kaže da joj je došlo. Ajde dobro došlo joj, mislim se u sebi, sutra će bit bolje.
Ustanem oko 7 sati. Računam bolje će bit na poslu. Dođem u firmu, kad oni gazda gori od one moje. Oće zatvarat firmu. Ja na njega brže bolje dreku, šta će je zatvarat. Smiruju me dvojica, trojica, ona što čisti opet mi naprska oči nečim. Gazda priča da se ne sekiramo da će dat punu plaću, ja opet diga glas da mi nije do plaće, mislim se: Da si mi u kući ovo dana zna bi šta ti govorim. Zovne on mene nasamo, pita me šta mi je, ja mu pričam tako i tako, kaže on: Što odma ne reče, evo ti ključ, u brdo u moju staru kuću kad ti dođe slabo, nećemo sad jedno vrime radit, ali nemoj se sekirati.
I ajde, ja ključ pa ako zatriba, mislim se, otić ću. Bili smo u kući jedno tri tjedna nakon toga. Ja ustanem žena me gleda, ja gledam u nju, ustanem, odem na njivu i tako dani prolaze. A jednu večer, malo prikardašim s kumom u kući, utrsimo se ko trske. Ujutro dica upalila kompjuter, gledaju u ekran, a mali zaveza krpu priko očiju i priča o oprašivanju kučaka. A ja malog za solufe i pitam ga ima li stida ikakva, kad dolazi žena i kaže: - Budalo, nisi tad bio na nastavi, mali govori o oprašivanju tučaka, isputuje ga učiteljica Prirodu i društvo.
Tu sam ja skužio da više nisam normalan. Zovnem onog gazdu da vidim kako on kako njegovi, tako u priču malo o poslu, i na kraju ja mu reknem da ću u njega u kuću, a on ko da je jedva dočeka. "Ajde odma", reče.
Nije mi bilo jasno zašto odma', mislim se da nije kogod obio. Žena gleda kud ću, šta ću, ja kažem, ne pitaj i ne sekiraj se, vidimo se za koji tjedan.
"Šta je", upita?
"Samoizolacija ženo", reknem i odem.
Svratim na benzinsku, ulijem sebi pun tank i reknem pajdi da malo prolije isprid auta da se nasmijemo. Kolko je pojeftinilo gorivo, pita me pajdo je li on meni dužan išta.
I ajde, dođem ja u brdo kod gazdine stare kuće, čudno mi, dimi iz dimnjaka. Govorim sebi, budalo, budalo, eno onog manitog gazdu otelo i sad će pitat jesu pare u mene. Mislim se, imam još vrimena da pobignem i pravim se lud, pa opet računam ako ga ubiju ja ga zadnji zva', ko će u zatvor nego baksuz. Uzmem jednu letvu i krenem na vrata, ključ imam, pa ako ako. Odjednom čujem, pjeva se: Dodijalo pajdo vako svaki dan, samo radi rintaj, vazda umoran. Ja unutra, ono gazda, ona čistačica i još par kolega, roknuti na nulu.
"Doo zore, do jutraa raanaa", prihvatim i skočim na stol iz prve. "Daj meni, daj svima, nisu važne pare, u životu nitko nema ni jare ni pare." I tako vazdan.
Sutra se probudio ispod badnja, ne znam di sam, ko pravi papučar zovem prvo ženu i govorim: Dobro je draga, stiga sam.
I tako vratio se kući. Malo njiva, malo žena, malo dica, malo u matere, a danas se počelo i radit. A prvo sam obiša' frizerku koja me nije pripoznala. Ne ponovilo se.
Od munje, korone, grada i zle godine, oslobodi nas Gospodine!
Blogger Grude/Grude.com
Povezane vijesti: PRIČA DANA: Gruđanin više ne može izdržati, odlučio nam se pojadati
| Vaše ime | |
| Komentar | |
